Izaberite akciju



Golemo Stražište u carstvu vrtača




U organizaciji našeg kluba u nedelju (02.07.2017) izveden je uspon na Golemo Stražište 1714m. Iz Niša smo krenuli po dogovoru u 07:00 sati sa Trošarine ka Bojaninim vodama. A sa ovog izletišta smo krenuli u 08:00 sati ka Devojačkom grobu gde smo izašli u 09:10minuta. Tu smo napravili kratku pauzu za predah i hidrataciju, bilo je izuzetno toplo pa smo često zastajkivali tokom uspona kako bi uneli potrebne količine vode u organizam.
Dan je bio lep, vedar bez i jednog oblačka izuzetno topao i težak za uspon. Nakon odmora krećemo ka Tremu u 09:30 minuta i na vrh izlazimo u 11:00 sati, a pred sam vrh srećemo i četvoro mladih planinara u spuštanju koje pozdravljamo kako i dolikuje onima koji su prvi dosegli vrh toga dana. Izlazimo na Trem i koristimo predviđeno vreme za pauzu od 20 minuta da nešto prezalogajimo i napunimo baterije, a potom se fotografišemo sa klupskom zastavom i krećemo put Golemog Stražišta. Staza do Golemog Stražišta je vodila preko mnogobrojnih vrtača koje su izgledale bajkovito i davale fenomenalan kontrast boja zelene trave, belih stenovitih uzvišenja i plavog neba.
Ne tako davno pre 30-40 godina u ovim vrtačama je sve vrvelo od života bilo je na hiljade ovaca koje su čuvali pastiri iz zaplanjskih i belopalanačkih suvoplaninskih sela. Danas posle toliko godina kao spomenici toga vremena stoje ruine njihovih kamenih pojata i koliba prkoseći zubu vremena i dajući sliku našim očima i mašti na volju da zamišljamo kako je sve to nekad izgledalo. Sa setom i tugom prolazimo pored ovih polusrušenih kamenih pojata koje su urasle u veliku travu i šipražje. Na trenutak jedna zmija koja se sunčala na kamenom zidu male pojate me trgnula iz razmišljanja i vratila u realnost gde se nalazim i šta je naš cilj toga dana i da do njega imamo još dosta da pređemo.
Odatle daleko skoro na drugom kraju planine ukazivao se vrh Golemo Stražište koji je štrčao i gordo stajao i davao nam pravac za naše dalje napredovanje ka njemu. Na pojedinim mestima smo koristili staru planinarsku markaciju, ali smo je vrlo često i napuštali penjući okolna uzvišenja i visove kako bi imali što bolju preglednost terena kojim smo se kretali i uživali u prirodnim lepotama koje samo priroda može da stvori. Svakim korakom kojim smo napredovali i naš cilj je bio sve bliži. Negde na sat vremena od vrha Anica se žali na sve jače bolove u levoj nozi te donosi odluku da tu odustane od vrha i sačeka naš povratak. Ona je obnovila raniju povredu zadobijenu na alpinističkom kursu, a konfiguracija terena koju smo mi savladavali nije bila nimalo laka te joj je samo otežavalo dalje kretanje. Vanja se solidariše sa Anicom te njih dve zajedno nalaze pogodno mesto pod jednim drvetom gde se sklanjaju od jakog sunca i nesnosne vrućine da čekaju naš povratak sa vrha kako bi nastavili zajedničko spuštanje.
Dalje nastavljamo kao četvorka Ivona, Radmilo, Igor i ja. U 14:10 izlazimo na vrh Golemo Stražište 1714m, na vrhu osim naslaganog kamenja nema ničega. Ranijih godina je tu stajalo jedno ogoljeno suvo drvo visine oko 3 metara koje je bar malo davalo vrhu sliku da se radi o važnoj geografskoj i strateškoj tački na planini. A gledano iz daljine naslućivalo se da se radi o pravom vrhu jer ima još nekoliko naslaganih kamenih oznaka uzvišenja te nekog ko dolazi po prvi put i ima manjak iskustva može da navede na pogrešan vrh. Sunčano vreme sa slabim vetrom koji je pirkao baš nam je prijao u rashlađivanju znojavih i izgorelih crvenih lica. I na ovom vrhu pravimo pauzu od 20 minuta kako bi se okrepili hranom i vodom, fotografišemo se i uživamo u pogledu na predivnu okolinu.
Sa vrha smo gledali na susedni Šangajski vrh 1508m, Liticu 1683m, Đorđinu Čuku 1735m, Pasarelo 1523m i deo prevoja Smrdan kao i na carstvo Vrtača koje smo prelazili protekla nepuna 3 sata do ovog lepog vrha. Oko 14:30 polazimo sa vrha i nastavljamo istim pravcem kojim smo i došli ka Anici i Vanji gde su nas čekale po dogovoru. U tom trenutku vreme počinje da se kvari, plavo i vedro vreme koje je do tada bilo iznad naših glava pretvara se u tmurno i sivo sa oblacima koji samo što nisu pustili kišu i doneli veliko nevreme. Počinju i prve kapi kiše da padaju izvlačimo kabanice i šuškavce iz rančeva misleći da će nam pomoći da ostanemo bar malo suvi. U tom trenutku telefonom zovem Anicu i Vanju da im kažem da krenu ka Tremu i da nas više ne čekaju jer će samo iskisnuti, a i da budu u maloj vremenskoj prednosti nad nama zbog Aničine povrede i nešto sporijeg kretanja. Nakon toga gasimo telefone i GPS uređaj jer je sevanje munja sve učestalije, a grmljavina sve bliža i jača. U prirodi na otvorenom prostoru i planini sve se bolje i jače vidi i čuje tako da i ove prirodne pojave izgledaju mnogo strašnije i opasnije nego u gradovima ili kada ih posmatramo iz bezbednog i zatvorenog prostora. Nazad nema, već samo napred, to nam je svima jasno i zato grabimo prema Tremu krupnim koracima, a opet svaki korak je pun rizika zbog klizave trave i stena preko kojih smo prelazili. Brinuli smo i za Anicu i Vanju jer su njih dve bile nekih 15 minuta ispred nas, nevreme nije popušatalo, a one su bile po prvi put u ovaj deo planine i još sa ovakvim epilogom. Dolazimo do Trema i tu već nevreme popušta kiša slabi i vetar se umiruje, a tmurni oblaci se povlače u korist plavetnila gde se i prvi zraci sunca probijaju. Na pola puta između Trema i Devojačkog groba kiša potpuno prestaje da pada te skidamo sa sebe kabanice i šuškavce, uzimam telefon koji je zaštićen u kesi, uključujem ga i zovem Anicu nadajući se da je i njoj telefon uključen i da je sa njima sve u redu. Ubrzo dobijam potvrdan odgovor od nje kao i da se nalaze na Devojačkom grobu. Osećam olakšanje i pada mi kamen sa srca, sav srećan obaveštavam i druge iz naše grupe da su OK i gde se nalaze. Potom ubrzavamo korak i stižemo na Devojački grob gde pravimo kratku pauzu i put dalje nastavljamo Kraljevom stazom do Bojaninih voda gde dolazimo u 19:10 minuta.
Posle presvlačenja mokre odeće i prepakivanja rančeva ulazimo u automobile i krećemo put Niša gde stižemo oko 20:00 sati.
Statistika kaže da smo prešli 29 km u oba pravca za 11 sati koliko smo proveli na stazi.
Veliku zahvalnost dugujem i sve pohvale upućujem svim učesnicima akcije, a pogotovu ženskom delu ekipe Ivoni Velimorović, Anici Petrović, Vanji Kostadinović kao i Igoru Jovanoviću i Radmilu Stanojeviću iz PK Železničar koji je bio i najstariji učesnik ove veoma naporne akcije.
PS: Vremenska prognoza se i ovoga puta pokazala netačnom te smo umesto najavljenog celodnevnog lepog vremena imali u popodnevnim satima jako nevreme koje smo prebrodili čeličnom voljom i snagom da završimo akciju i stignemo do konačnog cilja Bojaninih voda.
Pozdrav do sledeće avanture sa PAK Mosorom.
Izveštaj, fotografije i vodič na stazi: Igor Radosavljević